Saturday, February 28, 2009
Sunday, February 15, 2009
Wednesday, June 13, 2007
Saturday, January 20, 2007
Saturday, November 04, 2006
evo par priča...
Lift
David je od ranog jutra bio nesrećan. Cele je noći lagano tonuo kroz tamu, i kada se najzad pred njim pojavila svetlost, pomislio je da se budi, ali umesto olakšavajućeg jutra, to beše san. Nije mu se dopao. Bilo je isuviše jarkih boja. Bilo je isuviše škakljivih tema.
Sprat niže dvoje studenata je vodilo ljubav. David ih nije čuo, ali ih je zato čula Nana, devojčica od desetak godina, koja je u stanu sedela sama i čekala roditelje da se vrate sa posla. Nana je čula da na spratu iznad nje škripi krevet. Naravno da nije znala šta je to. A studentima je bilo lepo.
U prizemlju, a to je sprat niže od Naninog stana, penzionerka je uporno glancala sliku svog pokojnog supruga. Posle deset godina nije osećala više ništa. Bio je to samo rutinski posao. Pa ipak obavljala ga je svakodnevno.
Sprat niže, u podrumu, klošar Jakob je pokušavao da se ugreje uz cev toplovoda, i razmišljao je kako je to baš lepo, kad su čoveku leđa topla.
Sprat niže Agrorest, demon niže klase, je čekao da neko izvrši samoubistvo. Vreme je prekraćivao otvaranjem pasijansa.
Nešto kasnije to ipak nije uradio David.
Mitologija
Brdo iznad Jerusalima. Jedna centurija rimske vojske odbija krvožednu masu. Druga je raspoređena oko Golgote. Mala grupa poklonika nariče iščekujući čudo. Tri tela krvare na suncu.
Čudna se tama spušta. Prestaje žagor, ali pošto se ništa drugo ne dešava, svako nastavlja da radi svoj posao. Jedan od razapetih uzviknu: »Eli, Eli, lama sabahtani?« Malo kasnije uzviknu još jednom, ali mnogo tišim glasom. Gotovo je.
Na susednom brdu sedi Sotona i plače. Teško je breme usamljenosti.
Nema veze sa zürizama
Noć je bila izuzetno tamna. Penasta gromada ogromnog oblaka je pokrila sve zvezde. I to za priču uopšte nije bitno. Mislim, mogla je to biti i najsvetlija noć ove godine i isti kurac.
Danilo je spavao. U ovo vreme on uvek spava. Njegova žena to koristi kako bi oprala veš. U kući je tišina. Zato pere veš. Ne voli buku.
Danilo je sanjao da leti. Preko nekih šarenih polja, preko drveća i planina. Onda je stigao do mora i uplašio se. Srce! Umro je.
Njegova žena je oprala veš i legla pored hladnog tela. A W. Shakespeare je završavao » Hamleta«.
Muško
Vraćajući se uveče iz grada, često su me presretala dva tipa koja su me šamarala I šutirala sve do kuće. Menjao sam često pravce, ali su oni nekako uvek pogađali kojom ću stranom da prođem. U početku sam pokušavao da se suprotstavim. Bili su suviše jaki i onda bih dobijao još više batina.
Jednom sam se popeo na drvo, ali su me brzo skinuli ciglom. Kod kuće bi me onda čekao matori sa opasačem, da me kazni, što sam protuva koja se tuče na ulici
Bajka
Ručam . Desetak santimetara iznad moje glave zid počinje tamniti, pojavljuje se rupa, iz koje iskaču patuljci obučeni u helanke I male maice sa natpisima, kao:”Sotona papa pimpek malih ljudi” , ili “Bubašvabe su uštrojene”. Nudim ih kajganom I crvenim vinom. Klopaju. Jedan me pita (nosi lenonke), gde se nalazi toalet. Pokazujem mu. Posle par minuta čujemo krik. Utrčavam u wc. Čovečuljak se okliznuo na šolju I upao u rupu. Davi se. Vadim ga napolje, svog umazanog I guram ga pod tuš. Izvinjavaju se I odlaze. Nestaju rupe na zidu. Završavam ručak I odlazim da kenjam. Pre nego što pustim kaku, proveravam da na nešto ne padne.
Čekajući sneg
Klinci su bili veseli. Očigledno im se priča svidela. Njima se jedino i sviđala . Ubrzo su popili svoj sok, pojeli sve slane štapiće i otišli. Ustao je i pogledao kroz prozor, sneg još nije padao. Seo je. Razmišljao je o životu, znajući da više ništa novo ne može smisliti. Ustao je i pustio mačka napolje. Sneg još uvek nije padao. Oko ponoći se obesio.
Sahranjeni ljubimci
Klinac ima osam godina i igra se školice u zadnjem dvorištu. Kraj ograde primećuje malu svetlosmeđu žabu. Pritrčava i hvata je. Životinjica se migolji, ali je klinac ne pušta. Unosi je u kuću i stavlja u staklenu teglu (od kiselih krastavaca). Tri dana pokušava da je hrani ulovljenim leptirima i skakavcima, ali žaba odbija hranu. Uključuje ringlu i stavlja teglu na plotnu. Uskoro životinja počinje u panici da skače na zidove, ali uvek sklizne dole. Posle par sekundi svaljuje se na leđa i trza se ispuštajući neku zelenkastu tečnost. Smrad se širi kuhinjom. Klinac skida staklenu posudu sa ringle, isključuje štednjak i počinje da plače.
Smisao straha
Starac je opsovao i skočio sa vršilice, prethodno stavivši polugu menjača u najsporiji hod. Pokušao je odglaviti granu koja je upala između zubaca, naglo je trgnuo, a onda su mu noževi zahvatili ruku. Počeli su da mu drobe uvlačeći i preostali deo tela u mašinu.
Suviše star i slab da išta učini, noktima je grebao kabinu vršilice, pokušavajući dopreti do prekidača, ili kontakt- ključa. Poluge su ga sve više uvlačile. Vikao je i zvao u pomoć. Mašina je polagano radila.
Urlik je prestao kada mu je prvi nož zdrobio lobanju, iscedivši mozak po zupčanicima. Uskoro se telo prestalo trzati, a za par minuta i opanci nestadoše. Galebovi su našli slaninu i sir, koje je zaboravio na obližnjoj trešnji. Retko vino niko nije dirao.
Pametnica moja
Šetamo gradom. Dve prijateljice, Mima i ja. Žurimo u klub. Leto je. Škripa kočnica, farovi u lice. Jedna od devojaka opsova. Besna kola se zaustavljaju kod nas, kroz otvoren prozor neko viče:«Šta je frajeru ? Šta si zin'o?! A, šta je?!« Nas četvoro ćutimo. Četvoro ih je. Ovaj što viče je izgleda zigojnen. Nastavljamo da koračamo. Opet škripa, kola idu u rikverc. Opet se zaustavljaju:«Šta je frajeru? Jel' čuješ šta te pitam? Šta si zin'o?!« Korak je isti. Ponovo škripa. Odlaze. Drhte mi ruke. Dve prijateljice se raspravljaju:«Ma da je samo pokušao izaći iz kola... Razbili bi ga!«; »Daaa, ja bih ga ciglom... Nema šansi da izađe iz kola! Još su sa dvoja vrata... Samo da su pokušali nešto!«
Mima ćuti. Zna ko bi dobio.
Jutro
Studentski dom, sedam sati ujutru. Sat zvoni, gasim ga udarcem. Soba je sa tri kreveta, ali nas je petoro i jedna devojka. Cimerka. Na sredini prostorije je velika gomila ispovraćane hrane i pića. Pokriva cimerkine papuče, čizme i par cipela. Svoje sam sakrio ispod kreveta. Iskustvo. Otvaram prozor, oblačim se i stavljam kafu na rešo. Čitam S.T.Coleridgea, dok voda ne provri. Ispijam kafu i odlazim da operem šoljice. Pazim da ne nagazim u brlju. Ostali spavaju. Uzimam torbu, preskačem i žurim na faks.
Noć
Studentski dom (opet), tri sata, još ne sviće rujna zora. Spavam. Budi me udarac u glavu. Iznad mene se klati pijani cimer:«Pederu! Pojeo si mi zemičku. Štasad ja da jedem? Aaa?! Što si mi pojeo zemičku? Ja sam gladan!
Za njim ulazi drugi, koji se još više klati. Izvinjava se što je prvom pojeo zemičku i zove ga na piće. Odlaze. Okrećem se ka zidu i nastavljam da spavam
Sasvim običan dan
Sedim u sobi, prijatno je, vatra pucketa, muzika sa kasa je sasvim o.k. i sve je fajn. Filadendron mi se suši i to nije fajn. To je tužno. Pavarotti peva »Volare«. I ja pevam. Otvaraju se vrata i ulaze dva patuljka sa sve crvenim kapicama i takođe pevaju. Namiguju mi. Nudim ih vinom. Neće. Sledeća kompozicija je »Caruso«. Znaju i tu. Pevaju. Imaju dugačke brade i smeškaju se. Jedan od njih mi pokazuje ugrudvan komad prašine na podu. Smeška se. Ja sležem ramenima. I dalje pokazuje. »To je prašina » kažem. Sledeća stvar na kasu je »La donna e mobile«. Uzima taj komad prašine, dlaka i neke ogavštine i pruža mi. Uzimam. On peva. Posmatram taj komad prljavštine. Opet mi namiguje. Drugi odlazi do filadendrona i čupka mu list. E, sad je već previše i marš u pičku materinu, vičem. Odlaze. Ustajem i bacam filadendron u peć. Tek da se zna ko je gazda. Sledeća stvar je »Che gelida manina«.
Racio iznad
Leš sam primetio dok sam pokušavao upaliti cigaretu. Reka ga je lagano nosila, desetak metara od obale, licem okrenut ka dnu. Bio je obučen, koliko sam mogao razaznati, u plave pantalone i crvenu majicu kratkih rukava. Sa ove daljine se činilo, kao da je plavokos ili sed. Pretpostavljao sam da je muškarac.
Plutao je prema obali i uplašio sam se da se ne zakači za strunu od pecaljke. Prva je reakcija bila da odmah otrčim i potražim policiju, ali to ipak nisam uradio. Bio sam daleko od grada, a nisam znao ni gde da ostavim ribolovni pribor. Sem toga, moj pas se sunčao, par koraka od mene i nisam znao ni šta bih sa njim. Pogledom sam opet potražio leš. Počeo se polagano udaljavati od obale, a i od mesta gde sam sedeo. Izvukao sam pecaljku da proverim mamac. Bio sam siguran da će se zaustaviti koji kilometar niže, kod brane.
Charlie Brown is dead / I’m sad/
( The fuck’n negro killed him)
Charlie je uključio kasetofon, pustivši Joy Division. Legao je na kauč, podbočivši glavu levom rukom, dok je u desnoj okretao malu tarantulu. Počeo je zavijati, a onda je, pažljivo spustio životinjicu u stakleni terarijum na komodi. Jedan zid njegove sobe, beše obojen u zeleno i plavo, drugi u crveno, treći u crno i belo, a četvrti je bio ispisan tekstom iz Biblije, unatraške, poput odraza u ogledalu. Pridigao se i počeo recitovati pauku Charlesa Lamba: »The Old Familiar Faces«. Malo se zezao, a onda je špenadlom probio jezik. Posmatrao je Dalievu reprodukciju, na crvenom zidu. Izvadio je iglu. U tom trenutku je upala Lucy sa krupnim, šepavim, crncem, koji ga je zadavio otkinutim Snoopyjevim jezikom. Ptičica je pojela tarantulicu.
David je od ranog jutra bio nesrećan. Cele je noći lagano tonuo kroz tamu, i kada se najzad pred njim pojavila svetlost, pomislio je da se budi, ali umesto olakšavajućeg jutra, to beše san. Nije mu se dopao. Bilo je isuviše jarkih boja. Bilo je isuviše škakljivih tema.
Sprat niže dvoje studenata je vodilo ljubav. David ih nije čuo, ali ih je zato čula Nana, devojčica od desetak godina, koja je u stanu sedela sama i čekala roditelje da se vrate sa posla. Nana je čula da na spratu iznad nje škripi krevet. Naravno da nije znala šta je to. A studentima je bilo lepo.
U prizemlju, a to je sprat niže od Naninog stana, penzionerka je uporno glancala sliku svog pokojnog supruga. Posle deset godina nije osećala više ništa. Bio je to samo rutinski posao. Pa ipak obavljala ga je svakodnevno.
Sprat niže, u podrumu, klošar Jakob je pokušavao da se ugreje uz cev toplovoda, i razmišljao je kako je to baš lepo, kad su čoveku leđa topla.
Sprat niže Agrorest, demon niže klase, je čekao da neko izvrši samoubistvo. Vreme je prekraćivao otvaranjem pasijansa.
Nešto kasnije to ipak nije uradio David.
Mitologija
Brdo iznad Jerusalima. Jedna centurija rimske vojske odbija krvožednu masu. Druga je raspoređena oko Golgote. Mala grupa poklonika nariče iščekujući čudo. Tri tela krvare na suncu.
Čudna se tama spušta. Prestaje žagor, ali pošto se ništa drugo ne dešava, svako nastavlja da radi svoj posao. Jedan od razapetih uzviknu: »Eli, Eli, lama sabahtani?« Malo kasnije uzviknu još jednom, ali mnogo tišim glasom. Gotovo je.
Na susednom brdu sedi Sotona i plače. Teško je breme usamljenosti.
Nema veze sa zürizama
Noć je bila izuzetno tamna. Penasta gromada ogromnog oblaka je pokrila sve zvezde. I to za priču uopšte nije bitno. Mislim, mogla je to biti i najsvetlija noć ove godine i isti kurac.
Danilo je spavao. U ovo vreme on uvek spava. Njegova žena to koristi kako bi oprala veš. U kući je tišina. Zato pere veš. Ne voli buku.
Danilo je sanjao da leti. Preko nekih šarenih polja, preko drveća i planina. Onda je stigao do mora i uplašio se. Srce! Umro je.
Njegova žena je oprala veš i legla pored hladnog tela. A W. Shakespeare je završavao » Hamleta«.
Muško
Vraćajući se uveče iz grada, često su me presretala dva tipa koja su me šamarala I šutirala sve do kuće. Menjao sam često pravce, ali su oni nekako uvek pogađali kojom ću stranom da prođem. U početku sam pokušavao da se suprotstavim. Bili su suviše jaki i onda bih dobijao još više batina.
Jednom sam se popeo na drvo, ali su me brzo skinuli ciglom. Kod kuće bi me onda čekao matori sa opasačem, da me kazni, što sam protuva koja se tuče na ulici
Bajka
Ručam . Desetak santimetara iznad moje glave zid počinje tamniti, pojavljuje se rupa, iz koje iskaču patuljci obučeni u helanke I male maice sa natpisima, kao:”Sotona papa pimpek malih ljudi” , ili “Bubašvabe su uštrojene”. Nudim ih kajganom I crvenim vinom. Klopaju. Jedan me pita (nosi lenonke), gde se nalazi toalet. Pokazujem mu. Posle par minuta čujemo krik. Utrčavam u wc. Čovečuljak se okliznuo na šolju I upao u rupu. Davi se. Vadim ga napolje, svog umazanog I guram ga pod tuš. Izvinjavaju se I odlaze. Nestaju rupe na zidu. Završavam ručak I odlazim da kenjam. Pre nego što pustim kaku, proveravam da na nešto ne padne.
Čekajući sneg
Klinci su bili veseli. Očigledno im se priča svidela. Njima se jedino i sviđala . Ubrzo su popili svoj sok, pojeli sve slane štapiće i otišli. Ustao je i pogledao kroz prozor, sneg još nije padao. Seo je. Razmišljao je o životu, znajući da više ništa novo ne može smisliti. Ustao je i pustio mačka napolje. Sneg još uvek nije padao. Oko ponoći se obesio.
Sahranjeni ljubimci
Klinac ima osam godina i igra se školice u zadnjem dvorištu. Kraj ograde primećuje malu svetlosmeđu žabu. Pritrčava i hvata je. Životinjica se migolji, ali je klinac ne pušta. Unosi je u kuću i stavlja u staklenu teglu (od kiselih krastavaca). Tri dana pokušava da je hrani ulovljenim leptirima i skakavcima, ali žaba odbija hranu. Uključuje ringlu i stavlja teglu na plotnu. Uskoro životinja počinje u panici da skače na zidove, ali uvek sklizne dole. Posle par sekundi svaljuje se na leđa i trza se ispuštajući neku zelenkastu tečnost. Smrad se širi kuhinjom. Klinac skida staklenu posudu sa ringle, isključuje štednjak i počinje da plače.
Smisao straha
Starac je opsovao i skočio sa vršilice, prethodno stavivši polugu menjača u najsporiji hod. Pokušao je odglaviti granu koja je upala između zubaca, naglo je trgnuo, a onda su mu noževi zahvatili ruku. Počeli su da mu drobe uvlačeći i preostali deo tela u mašinu.
Suviše star i slab da išta učini, noktima je grebao kabinu vršilice, pokušavajući dopreti do prekidača, ili kontakt- ključa. Poluge su ga sve više uvlačile. Vikao je i zvao u pomoć. Mašina je polagano radila.
Urlik je prestao kada mu je prvi nož zdrobio lobanju, iscedivši mozak po zupčanicima. Uskoro se telo prestalo trzati, a za par minuta i opanci nestadoše. Galebovi su našli slaninu i sir, koje je zaboravio na obližnjoj trešnji. Retko vino niko nije dirao.
Pametnica moja
Šetamo gradom. Dve prijateljice, Mima i ja. Žurimo u klub. Leto je. Škripa kočnica, farovi u lice. Jedna od devojaka opsova. Besna kola se zaustavljaju kod nas, kroz otvoren prozor neko viče:«Šta je frajeru ? Šta si zin'o?! A, šta je?!« Nas četvoro ćutimo. Četvoro ih je. Ovaj što viče je izgleda zigojnen. Nastavljamo da koračamo. Opet škripa, kola idu u rikverc. Opet se zaustavljaju:«Šta je frajeru? Jel' čuješ šta te pitam? Šta si zin'o?!« Korak je isti. Ponovo škripa. Odlaze. Drhte mi ruke. Dve prijateljice se raspravljaju:«Ma da je samo pokušao izaći iz kola... Razbili bi ga!«; »Daaa, ja bih ga ciglom... Nema šansi da izađe iz kola! Još su sa dvoja vrata... Samo da su pokušali nešto!«
Mima ćuti. Zna ko bi dobio.
Jutro
Studentski dom, sedam sati ujutru. Sat zvoni, gasim ga udarcem. Soba je sa tri kreveta, ali nas je petoro i jedna devojka. Cimerka. Na sredini prostorije je velika gomila ispovraćane hrane i pića. Pokriva cimerkine papuče, čizme i par cipela. Svoje sam sakrio ispod kreveta. Iskustvo. Otvaram prozor, oblačim se i stavljam kafu na rešo. Čitam S.T.Coleridgea, dok voda ne provri. Ispijam kafu i odlazim da operem šoljice. Pazim da ne nagazim u brlju. Ostali spavaju. Uzimam torbu, preskačem i žurim na faks.
Noć
Studentski dom (opet), tri sata, još ne sviće rujna zora. Spavam. Budi me udarac u glavu. Iznad mene se klati pijani cimer:«Pederu! Pojeo si mi zemičku. Štasad ja da jedem? Aaa?! Što si mi pojeo zemičku? Ja sam gladan!
Za njim ulazi drugi, koji se još više klati. Izvinjava se što je prvom pojeo zemičku i zove ga na piće. Odlaze. Okrećem se ka zidu i nastavljam da spavam
Sasvim običan dan
Sedim u sobi, prijatno je, vatra pucketa, muzika sa kasa je sasvim o.k. i sve je fajn. Filadendron mi se suši i to nije fajn. To je tužno. Pavarotti peva »Volare«. I ja pevam. Otvaraju se vrata i ulaze dva patuljka sa sve crvenim kapicama i takođe pevaju. Namiguju mi. Nudim ih vinom. Neće. Sledeća kompozicija je »Caruso«. Znaju i tu. Pevaju. Imaju dugačke brade i smeškaju se. Jedan od njih mi pokazuje ugrudvan komad prašine na podu. Smeška se. Ja sležem ramenima. I dalje pokazuje. »To je prašina » kažem. Sledeća stvar na kasu je »La donna e mobile«. Uzima taj komad prašine, dlaka i neke ogavštine i pruža mi. Uzimam. On peva. Posmatram taj komad prljavštine. Opet mi namiguje. Drugi odlazi do filadendrona i čupka mu list. E, sad je već previše i marš u pičku materinu, vičem. Odlaze. Ustajem i bacam filadendron u peć. Tek da se zna ko je gazda. Sledeća stvar je »Che gelida manina«.
Racio iznad
Leš sam primetio dok sam pokušavao upaliti cigaretu. Reka ga je lagano nosila, desetak metara od obale, licem okrenut ka dnu. Bio je obučen, koliko sam mogao razaznati, u plave pantalone i crvenu majicu kratkih rukava. Sa ove daljine se činilo, kao da je plavokos ili sed. Pretpostavljao sam da je muškarac.
Plutao je prema obali i uplašio sam se da se ne zakači za strunu od pecaljke. Prva je reakcija bila da odmah otrčim i potražim policiju, ali to ipak nisam uradio. Bio sam daleko od grada, a nisam znao ni gde da ostavim ribolovni pribor. Sem toga, moj pas se sunčao, par koraka od mene i nisam znao ni šta bih sa njim. Pogledom sam opet potražio leš. Počeo se polagano udaljavati od obale, a i od mesta gde sam sedeo. Izvukao sam pecaljku da proverim mamac. Bio sam siguran da će se zaustaviti koji kilometar niže, kod brane.
Charlie Brown is dead / I’m sad/
( The fuck’n negro killed him)
Charlie je uključio kasetofon, pustivši Joy Division. Legao je na kauč, podbočivši glavu levom rukom, dok je u desnoj okretao malu tarantulu. Počeo je zavijati, a onda je, pažljivo spustio životinjicu u stakleni terarijum na komodi. Jedan zid njegove sobe, beše obojen u zeleno i plavo, drugi u crveno, treći u crno i belo, a četvrti je bio ispisan tekstom iz Biblije, unatraške, poput odraza u ogledalu. Pridigao se i počeo recitovati pauku Charlesa Lamba: »The Old Familiar Faces«. Malo se zezao, a onda je špenadlom probio jezik. Posmatrao je Dalievu reprodukciju, na crvenom zidu. Izvadio je iglu. U tom trenutku je upala Lucy sa krupnim, šepavim, crncem, koji ga je zadavio otkinutim Snoopyjevim jezikom. Ptičica je pojela tarantulicu.
Tuesday, July 11, 2006
Monday, July 10, 2006
Subscribe to:
Posts (Atom)